Или колико смо обмана и лажи спремни прогутати на путу који, наводно, за нас „нема алтернативу”?!
Од самог свог зачетка Европска унија је била клуб за одабране. Индустријски развијене земље, што се у модерном наративу изједначава с бољим, демократскијим. Како је и сам Борел, шеф дипломатије ЕУ, својевремено изјавио: ЕУ као уређен врт на једној и остатак „дивљег, неуређеног свијета” на другој страни. Мада је та изјава немушто објашњавана и брањена, она се ипак своди управо на такву подјелу Европе. Барем из угла њеног западног дијела. При чему се првима дивљи не гаде ако могу да послуже њиховим циљевима. Што се у четвртак, 14.12.2023. године, на састанку Европског савјета и показало доношењем одлуке о отварању преговора с Украјином и Молдавијом.
Гласању о овој одлуци није присуствовао само Виктор Орбан, премијер Мађарске. Једини глас разума и осјећаја за реалност, једини елемент искрености у ЕУ према многим питањима која муче Европу и свијет.
Двадесет година од Солунског самита, двадесет година обмана и обећања, БиХ се само мало помакла с мјеста на којем је била. Мало у погледу прихватања од стране ЕУ, ипак много у погледу ситуације и уређења од ратних деведесетих до данас. И без сумње би напредак био још већи да није било уплитања са стране, подметања која су кочила сваки договор страна у БиХ. Као да није било довољно што БиХ као друштво егзистира у стању дубоких подјела, долазили су нам страни намјесници, случајно или намјерно, најчешће управо из те исте ЕУ, која једва чека да нас прими у свој клуб, и кварили сваки интерни договор и разумијевање.
Док се Срби и Република Српска једини криве за застој БиХ на путу ка ЕУ, Срби и Република Српска у ствари једини све чине да до позитивног помака дође. Увијек први за столом за разговоре, јасних ставова, без сакривених мотива, с јасном политичком и сваком другом поруком. Али, ипак, увијек и свакоме криви.
Остали у БиХ, превасходно босански муслимани, сем пуних уста празне приче, за тај исти сто ријетко кад доносе ишта конструктивно, сем обећања и обмана. Звучи познато?!
Иако је чланство у ЕУ једини политички и економски циљ око којег су у БиХ сагласни сви лидери, све партије и оба ентитета, грађани одавно говоре да од чланства нема ништа! Не зато што БиХ то не може или неће или није у стању, него зато што нас ЕУ не жели. Или бар не жели овакву БиХ каква је сад. А пошто исто тако не жели да нас „препусти” другима, слиједи сценарио који нам већ мјесецима загорчава живот и у којем главни глумац Кристијан Шмит, у улози високог представника, кроји судбину. Кроји БиХ према „шниту” и мјери Брисела и оних који владају Бриселом. Без Републике Српске. Отуда одузимање имовине, одузимање надлежности, измишљени, скоро кафкијански судски процеси, ускраћивање новца за развојне пројекте (јер зашто, уопште, градити нешто што сте већ почели да рушите?). Индикативно је да политичко Сарајево није дигло глас ни затражило објашњење одлуке за коју није постојао ни консензус унутар ЕУ – да се земљи која је у рату преко ноћи дâ кандидатски статус, а затим донесе и одлука о отварању преговора, а цијелом једном региону који и географски и геополитички припада Европи понуди…. опет услов, а шта друго?
Можда проблем Западног Балкана, а тиме и БиХ, јесте управо тај што смо преблизу ЕУ, па је Брисел уљуљкан тиме да немамо куд друго.
Искрености у политици може бити, али је ријетко заиста и има. Најчешћа је на састанцима малог формата, иза затворених врата када вам – па и Србима и Републици Српској – сви признају да сте у праву, али да они, ето, не могу…
У неколико наврата је ЕУ била искрена и према БиХ, али у мору флоскула на којима су хиљаде европских чиновника изградили каријере и стекли иметак какав би ријетко кад и гдје, осим службујући у БиХ, могли стећи – та се искреност истањила до пуцања. А и наша се нада истањила од упињања да испунимо све задате услове и постигнемо све задате стандарде.
Нови избори у ЕУ у 2024. години донијеће, надамо се, једну нову генерацију политичара с више интегритета и храбрости. И више искрености. Не према БиХ, већ према ЕУ, и стању у Европи у цјелини. Када ЕУ буде у стању да самој себи призна неке ствари, па и своје грешке, можда ће и за Западни Балкан и БиХ, а тиме и Републику Српску, бити мјеста у њој. И да заиста та нова ЕУ буде по мјери свих и за све. И оне који су у њој и оне који чекају да јој се придруже, као равноправни партнери.
Нама Србима остаје да останемо чврсти у вријеме изазова и турбуленција, да останемо чврсти у својим позицијама, али увијек за разговор и договор, као и досад. Република Српска и све у вези с њеним очувањем у пуном је капацитету наша црвена линија од које не одступамо. Том циљу је све подређено и око тога нема преговарања.
Пише: Ана Тришић Бабић, савјетник предсједника Републике Српске
Tekst objavljen u štampanom izdanju magazina “The Srpska Times” na srpskom jeziku.
