„О чему планираш да пишеш?”
Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне објављивање овог текста. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредјељењу, да ће написано вриједити залагања његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.
Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Винограда Мехмед-бега”, ја сам истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.
„У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње. ”
Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.
Насмија се, вели: „Па то је, пријатељу, плагијат, о томе је све речено”.
Ћутим, опет!
У праву је, али и није!
Размишљам, паметан је човјек, штавише ванредно мудар; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то „Јеванђеље по Јовану”, или било ком другом.
Или било ком другом.
Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.
„Знаш, Драгане, моја ме сестра с ујакове стране прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини лик који лаже у овом тексту), да сачиним кратак видео-прилог за Гимназију „28. јуни”. Видео-прилог за гимназијалце. Видео-прилог у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру самсунга, претходно необрисану и замрљану остацима на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по Инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута, покуша пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање. Бар сам тако схватио. Дакле, ја – који у том тренутку своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа, трошим на опскурну радњу провјере стања животних догађаја објављених на интернет-профилима људи које не познајем – треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем дјела, која описују друге људе словима, а не сликама. Тежак задатак, узимајући у обзир моју лицемерност.
Водим телефонски разговор с Драганом, обичан – није видео-позив па не могу да оцијеним да ли ћутање с друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези с оним што му управо изговорих. Није дуго трајало, ћутање. На срећу. Одговори ми човјек:
„Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двије хиљаде и седамсто карактера. Ако можеш.”
Брзо сам му одговорио
„Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.”
Јеботе, као да се роман пише у теретани.
Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја два романа. Новог и будућег. Посљедњег који сам написао и издао у вријеме корона вируса, док су нас држали свезане у боксове с брњицама на устима. Маскама на лицу, које су, чини ми се, мање служиле да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме бисмо нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст с екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, с позивима на свједочење упокојењу скинутих с респиратора, позивницама које су, боже ме прости, имале ВИП ознаке.
Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба писана од стране истог писца, али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни ради себе, ни ради вас који ово читате, чиним ово ради гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а непосланог, суштински језивог обраћања непознатог средњовјечног човјека, који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даунлодован Зевс с висина виралног Олимпа. Кратког видео-уратка у којем им писац држи предавање зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе. За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижеље изгуглати појмове Зевс или Олимп, па након читања или слушања о истима на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије, за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је – да вас натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).
У чему је разлика између та два моја романа? Разлика је у ријечима и реченицама. И зато сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејзажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо људски апдејтовану верзију названу „Нови завјет”, написан је мој издати роман „Виноград Мехмед-бега”, пун приче о опросту, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које треба да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати. С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности врло су прости и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите Вајбер, Инстаграм или Твитер и прочитајте посљедњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили. Саберите број емотикона, скраћеница, „ватафак” шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање: шта се дешава ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на то којим се матерњим језиком поштапају? Затим те емотиконе и скраћенице подијелите с бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа с онима с којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не? Па ипак, управо сам се за такву одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница.
На почетку беше реч. А шта ће бити на крају?
Заиста, шта ће се десити с нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости, журимо. Дубоко сам убијеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замијенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доље, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности? Аксиом је да међусобно нећемо комуницирати. Ко буде проговорио, смараће, биће треш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо. Један видео-позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање? Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на Тиктоку. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холестерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. Послије тога доћи ће шарене пилуле или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да бисмо се допали другима, ту су већ разни филтери, а у будућности сами ћемо пројектовати аватаре, аватари ће се умјесто нас држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум-трас, готово!
Звучи ли вам прегрубо?
Отворите своју посљедњу виралну конверзацију.
Пишем овај текст непосредно након што сам дошао са славе и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан, или још горе, међусан….
Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем….
Пише: Огњен Авлијаш
Tekst objavljen u štampanom izdanju magazina “The Srpska Times” na srpskom jeziku.
