Status takozvane „državne imovine“ u Bosni i Hercegovini predmet je dugogodišnjeg spora između predstavnika Republike Srpske i Federacije BiH. Iz Republike Srpske poručuju da imovina pripada entitetima, dok predstavnici Federacije BiH smatraju da imovina treba da pripada državi, a njen status regulisan zakonom na državnom nivou.
Pitanje imovine je definitivna linija i o tome se neće voditi nikakvi razgovori. Ovo je poručio predsjednik Republike Srpske Milorad, dodajući da će bilo kakvi pokušaji nametanja dovesti do toga da Narodna skupština proglasi nezavisnost Republike Srpske. Ova izjava dovoljno govori o tome koliko su imovina i raspolaganje imovinom, koja se nalazi na teritoriji Republike Srpske, važni.
Kako je imovina postala „državna“
Interesantno je da se pitanje takozvane „države imovine“ u javnosti Bosne i Hercegovine nije pojavljivalo do 2005. godine. Smatralo se da je to pitanje riješeno Dejtonskim sporazumom i podjelom teritorije između RS i FBiH u odnosu 49 prema 51 odsto. Da pitanje imovine nije bilo riješeno ili da se smatralo da je imovina vlasništvo države, bila bi formirana agencija ili komisija, koja bi se bavila tim pitanje, kao što su formirane brojne institucije na nivou BIH. Međutim, nije formirana, jer nije bilo ni potrebe. Istovremeno, Ustav BiH predviđa da se budžet i institucije BiH finansiraju sredstvima entiteta, što je iskiljučuje argument da je BiH potrebna imovina, radi vršenja vlasti.
Ipak, 2005. godine, tadašnji visoki predstavnik u BiH, Pedi Ešdaun nametnuo je Zakon o privremenoj zabrani raspolaganja državnom imovinom Bosne i Hercegovine, koji je kasnije noveliran nekoliko puta 2006. i 2007. godine. U skladu sa navedenim zakonom državnom imovinom se smatrala se:
nepokretna imovina koja je pripala BiH na osnovu međunarodnog Sporazuma o pitanjima sukcesije, a smatra se vlasništvom ili posjedom bilo kojeg nivoa vlasti ili javne organizacije BiH
i nepokretna imovina na kojoj je pravo raspolaganja i upravljanja imala bivša SR BiH do 31. decembra 1991. godine, a koja se smatra vlasništvom ili posjedom bilo kojeg nivoa vlasti ili javne organizacije BiH ili bilo koje admiistrativne jedinice BiH.
Konačno, 2022. godine, Kristijan Šmit, za koga Republika Srpska smatra da nema legitimitet visokog predstavnika, nameće Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o privremenoj zabrani raspolaganja državnom imovinom. Ovim zakonom, „državna imovina“ proširena je na poljoprivredno zemljište, rijeke, šume i šumsko zemljište za koje je Ustavni sud BiH, svojim prethodnim odlukama, utvrdio da predstavljaju „državnu imovinu“.
Ustavni sud BiH – umjesto da tumači, kreira Ustav
U međuvremenu, svi pokušaji Republike Srpske da kroz zakone usvojene u Narodnoj skupštini reguliše status imovine, koja se nalazi na njenoj teritoriji, osporeni su odlukama Ustavnog suda BiH, uz obrazloženja da je imovina isključiva nadležnost BiH ili odlukama visokih predstavnika u BiH. Ustavni sud, koji broji devet članova, dva Srbina, dva Bošnjaka, dva Hrvata i tri strane sudije brojne odluke donio je preglasavanjem dvojice sudija iz Republike Srpske.
Zbog toga i ne čudi stav predstavnika Republike Srpske da je reforma Ustavnog suda i odlazak stranih sudija jedan od prioriteta.
„Države imovina“ koja ne postoji u Ustavu države
Pravna struka Republike Srpske upozorava da je Ustav BiH jasno definisamo da sve državne funkcije i ovlašćenja, koja Ustavom nisu izričito dodijeljene institucijama BiH, pripadaju entitetima – Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine. Iz ovoga proizlazi i da je uređenje svojinskopravnih odnosa u nadležnosti entiteta.
Osim toga, u Ustavu BiH uopšte se ne pominje „državna imovina“, niti se govori o nadležnosti institucija BiH u pogledu uređenja svojinskopravnih odnosa. Istovremeno, Parlamentarna skupština BiH nikada nije donijela ni jedan propis kojim bi se uređivali svojinskopravni odnosi.
Svi propisi iz ove oblasti, po principu podjele nadležnosti utvrđene Ustavom BiH, u isključivoj su nadležnosti entiteta. U skladu s tim entiteti, i Brčko Distrik Bosne i Hercegovine donijeli su svoje zakone kojima se uređuju svojinskopravni odnosi.
Iako Ustav BiH ne sadrži bilo kakvu odredbu o „državnoj imovini“, odnosno uprkos činjenici da na nivou institucija BiH ne postoji bilo koji zakon koji pominje ili uređuje „državnu imovinu“, proizilazi da je pojam „državne imovine“ ustanovio i odredio Ustavni sud.
Kontradiktorno je da upravo Ustavni sud, 2021. godine, u jednoj od odluka saopštio da „Sud ne može tvrditi da je sva „državna imovina“ neophodno imovina države BiH“. Drugim riječima, iste stvari (kao što s dobra od opšteg interesa) nekada su „državna imovina“ – npr. poljoprivredno zemljište, a nekada nisu – npr. gradsko građevinsko zemljište; nekada je za njihovo pravno uređenje nadležna BiH, a nekada nije. Zbog toga pravna struka smatra da je sistem uređenja svojinskopravnih odnosa u BiH, koji je zaokružen reformom zakonodavstva u ovoj oblasti u RS, FBiH i Brčko Distriktu prije desetak godina – potpuno devastiran. Tako se Ustavni Sud, po pitanju brige o pravnoj sugurnosti – pretvorio u negaciju njegove ideje i uloge.
Tadić: Sporazum o sukcesiji ne znači i pravo na imovinu
Sporazum o sukcesiji bivše SFRJ zaključilo je, 2001. godine, pet država: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Savezna Republika Jugoslavija i Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. U njemu su utvrđeni osnovni principi i obaveze država nasljednica pri imovinskopravnoj diobi nasljeđa SFR Jugoslavije. U tom sporazumu BiH je nastupala kao dejtonska Bosna i Hercegovina i sada postoji teza da je time stečena imovina, kaže pravnik Ognjen Tadić.
„Mi, kao odgovor na tu tezu, prvo možemo da postavimo pitanje, da li bilo gdje u ovom Sporazumu piše da se vrši prenos vlasništva na onaj način na koji bi to predstavljalo sticanje imovine ? Ne piše. I o tome se, naprosto, više ne može razgovarati!“
Tadić pojašnjava da BiH nije bila jedina složena država koja je učestvovala u potpisivanju sporazuma, nego je to bila i Savezna Republika Jugoslavija. Međutim, za razliku od BiH, koja nema nadležnost za donošenje imovinskih zakona i koja je Sporazum ratifikovala odlukom, SRJ je taj Sporazum ratifikovala zakonom, jer Ustav SRJ daje pravo tadašnjoj zemlji da raspolaže imovinskim pravima.
BiH nema takvu odredbu Ustava, kaže Tadić. Tamo gdje BiH ima nadležnosti u Sporazumu o sukcesiji, kao što su fiskalna pitanja, Republika Srpska nije pravila nikakav problem. Sporazum, naglašava Tadić, obuhvata i pitanje penzija, a u Sporazumu se ne pominju ni RS, ni FBIH, nego BiH preuzima obaveze kada je u pitanju isplata penzija. U BiH ne postoji penzioni fond ili agencija na nivou BiH, jer je to pitanje prethodno riješeno Dejtonskim sporazumom i postoji jasno podijeljena nadležnost oko penzija, kao što postoji oko imovine i to je treći argument koji govori da Sporazum o sukcesiji ne negira ustavno uređenje i podjelu nadležnosti, ocjenjuje Tadić.
BiH nema svoju imovinu
Bosna i Hercegovina nema svoju imovinu, a sva prirodna i javna dobra, koja se nalaze na teritoriji entiteta isključivo pripadaju njima i pripadaju. Ovaj stav profesor ustavnog prava, Siniša Karan objašnjava činjenicom da je Republika Srpska, u procesu stvaranja novonastale državne zajednice BiH, unijela svoj ukupni državnopravni, ali i kapacitet svoje imovine. Podsjetio je da Aneks 8 Dejtonskog sporazuma jasno predviđa da entiteti imaju isključivu nadležnost nad pitanjima koja se tiču imovine.
„Postdejtonska praksa svih relevantnih aktera u BiH pokazuje da se podrazumijeva da državna imovina pripada entitetima. Međunarodna zajednica uvažila je i podržala uspostavljeno zakonodavstvo i praksu. Međutim, visoki predstavnik i određeni članovi Savjeta za sprovođenje mira kasnije su promijenili svoj stav da bi udovoljili ambicijama vodećih bošnjačkih političkih stranaka“.
Siniša Karan, profesor ustavnog prava
U međuvremenu, mediji su prenijeli informaciju da bi u januaru 2024. godine trebalo da bude završen rad Radne grupe, koju je formirao OHR s ciljem rješenja pitanja državne imovine. Nacrt materijala biće upućen u Parlamentarnu skupštinu BiH. Iz Republike Srpske već je stigao odgovor da o imovini ne može da raspravlja Parlament BiH i da bi eventaulno nametanje tog zakona, od strane Kristijana Šmita, dovelo do proglašenja nezavisnosti Republike Srpske.
