Kada sam poslednji put bio u Transilvaniji u julu 2000, svedočio sam kako se Rumunija još sporo i bolno oporavlja od rana Čaušeskuove vladavine. Srbija, tada još pod Miloševićem, posle decenije sankcija i neposredno nakon bombardovanja – delovala je kao nekakav napredni zapadni sused.
Kod Srpske Crnje, svega desetak metara od granice sa srpske strane – prolazimo kraj zapuštenog dvorca Nojhauzen. Prolazimo kroz gotovo pust granični prelaz i odmah primećujemo da Transilvanija danas izgleda potpuno drugačije. Mesta kroz koja prolazimo na putu za Sibinj, počev od Žombolja odmah iza granice, lepo su uređena, gotovo sve kuće sveže okrečene, putevi novi i uređeni.
Inače, tada većinsko nemački Žombolj u periodu od 1919. do 1924. bio je u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi 1924. bio razmenjen za par pograničnih sela sa srpskom većinom. Miloš Crnjanski je takvu odluku beogradske vlasti, da razmeni napredni Žombolj za nekoliko sela, oštro kritikovao kao nerazumnu i isključivo etnički motivisanu.
Na primer, Sibinj, ali i celu Transilvaniju i Rumuniju, nekoliko bitnih stvari razlikuje od Vojvodine i Srbije.
Prvo, za razliku od Tita – rumunski komunisti nisu proterali lokalne Nemce. Nešto malo ih se 1944. povuklo s nemačkim trupama koje su napuštale Istočni front, a svi drugi su ostali i posle 1945. O tome svedoče rezultati popisa – tako u Sibinju na popisu 1941. živi 23.574 Nemaca, dok ih je na popisu 1956. godine ukupno 24.656. Nemci odlaze tek nakon pada Čaušeskua, kada im je bilo dozvoljeno da napuste zemlju, pa ih na popisu 1992. ima svega 5.605. Njihov broj nastavlja da pada i procenjuje se da ih sada u gradu ima oko 1.000, ali su i dalje veoma uticajni. Imaju čak dve svoje novine: „Siebenbürgische Zeitung” i „Hermannstädter Zeitung”.
Druga stvar koja razlikuje Transilvaniju i Vojvodinu jeste činjenica da su ovde Drugi svetski rat preživeli gotovo svi Jevreji, dok ih je posle Holokausta kod nas ostalo manje od 10% od predratnog broja.
U Temišvaru tako na popisu 1930. ima 7.264 Jevreja, dok ih je 26 godina kasnije na popisu tek nešto manje ‒ 6.700. Tokom šezdesetih i sedamdesetih Čaušesku im je dozvolio iseljavanje u Izrael, tako da ih već 1977. ima samo 1.629, a danas tek 111 (popis iz 2021. godine).
Činjenica da su gotovo potpuno sačuvali veoma napredne zajednice kakve su bile nemačka i jevrejska, u dobroj meri govori o civilizacijskim razlikama između naših i njihovih vlastodržaca u proteklih osam decenija.
Ako tome pridodamo činjenicu da je aktuelni predsednik Rumunije, i to u drugom mandatu (pobedio na izborima 2014. i 2019.), etnički Nemac Klaus Verner Johanis – razlike među nama postaju nepremostive.
Pre toga, Johanis je 12 godina bio gradonačelnik Sibinja. Valja napomenuti da je Johanis kao Nemac bio gradonačelnik Sibinja, u kojem pravoslavni Rumuni čine 95% stanovništva, a kasnije je dva puta izabran za predsednika Rumunije, u kojoj takođe pravoslavni Rumuni čine 89% stanovništva.
Pokušajte da zamislite da u 21. veku – dvanaest godina za gradonačelnika Novog Sada, Sombora ili Zrenjanina bude izabiran Nemac, Hrvat ili Mađar, a da posle toga isti dva puta pobedi na izborima za predsednika Srbije.
Dok putujemo ka Temišvaru razmišljam kako su Rumuni, narod koji smo tako često nepravedno potcenjivali u vicevima i pošalicama, dokazali da su velika nacija koja se nakon četiri decenije „ponora” pod komunistima veoma brzo vratila u zajednicu evropskih društava, dok mi još uvek nikako da shvatimo gde smo to pogrešno skrenuli 1989.
„Kod nas u Gruziji 90% stanovništva podržava ulazak zemlje u EU. Kada sutra zvanično dobijemo status kandidata – verujem da će procenat biti još viši!”, rekao je na panelu „Na Zapadu nešto novo”, na našoj konferenciji „Svet u 2024”, Ilija Koberidze, šef Misije Gruzije u Srbiji. On u momentu kada budete čitali ovaj tekst više neće biti u Beogradu pošto je posle četiri godine završio svoj mandat u našoj zemlji. Miloš Todorović, zamenik ministra spoljnih poslova Srbije u istom panelu rekao je da je procenat podrške EU integracijama u našoj zemlji dosad najniži. Prema istraživanjima Instituta za evropske poslove, on je u oktobru mesecu ove godine iznosio svega 46%, što je istorijski minimum otkako je Srbija 1. marta 2012. stekla status kandidata za članstvo u EU.
Pored predstavnika Srbije i Gruzije, dve zemlje kandidatkinje, na panelu je govorio Edvard Ferguson, ambasador Velike Britanije, koja se povukla 2016, i Anika Ben David, ambasadorka Švedske, članice EU.
Pre panela emitovali smo insert iz serije „The Crown”, u kojem premijerka Margaret Tačer u razgovoru s kraljicom Elizabetom II citira britanskog pesnika Čarlsa Makeja:
„You have no enemies, you say? Alas, my friend, the boast is poor. He who has mingled in the fray of duty that the brave endure, must have made foes. If you have none, small is the work that you have done. You’ve hit no traitor on the hip. You’ve dashed no cup from perjured lip. You’ve never turned the wrong to right. You’ve been a coward in the fight.”
Moderator panela, dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dragan Simić pitao je učesnike razgovora da li današnja Evropa prepoznaje ko su neprijatelji „evropskih vrednosti”. Ambasadorka Švedske odmah je rekla da kao najveću pretnju Evropi i njenim vrednostima vidi Putina i agresiju Rusije na Ukrajinu. Zamenik srpskog ministra spoljnih poslova rekao je da se svet u kojem živimo menja i da je Putin dočekan veoma srdačno prilikom njegove nedavne posete Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Sličan odgovor bi ambasadorka Švedske dobila verovatno i od Viktora Orbana, premijera Mađarske, članice EU, kao i Roberta Fica, premijera Slovačke, takođe članice EU.
Prilično neslaganje među zemljama Evrope dobili bismo i da je neko postavio pitanje o glavnim krivcima aktuelnog rata na Bliskom Istoku.
U prvih pet minuta razgovora tako smo došli do toga da Evropa nije jedinstvena oko svojih vrednosti i prepoznavanja njenih glavnih neprijatelja.
Želja da se bude neutralan i da se izbegnu neprijateljstva razumljiva je kako kod običnih ljudi, tako i kod država, posebno kada je reč o malim nacijama. Vođen tom željom i u nameri da Jugoslaviju poštedi ratnih stradanja, knez Pavle je podržao Trojni pakt. Godinu dana kasnije s porodicom je bio u egzilu u trošnoj kući pored malaričnog jezera u Keniji, gde su ga Britanci po kazni poslali. Bilo mu je dozvoljeno da se vrati u Evropu tek 1948, sedam godina kasnije.
Pokušaj da se Hitler ne vidi kao neprijatelj nego kao potencijalni partner i saveznik u istorijskim knjigama je negativnim bojama označio Nevila Čemberlena, potpisnika Minhenskog sporazuma 1939, ali i kralja Edvarda VIII, koji se nakon abdikacije prisno družio s nacistima.
U želji da sačuva prijatelje i saveznike i na Istoku i na Zapadu, Srbija godinama promoviše „politiku vojne neutralnosti”. Zvanični Beograd izbegava da bilo kog aktera svetske političke scene kritikuje zbog njegovih poteza, iako mediji bliski vlastima uglavnom glorifikuju vlasti u Pekingu i Moskvi i puni su kritike prema Vašingtonu, Londonu, Briselu ili Berlinu.
Hoće li Srbija, sa svih strana okružena zemljama članicama EU ili kandidatima za EU, kao i zemljama članicama NATO-a, odnosno državama i teritorijama na kojima postoje baze članica tog vojnog saveza (Bosna i Hercegovina i Kosovo) nastaviti svoju „no enemies” politiku, biće bez svake sumnje jedna od centralnih tema u 2024.
Tekst objavljen u štampanom izdanju magazina “The Srpska Times” na srpskom jeziku.
Piše: Robert Čoban
