Када је у Паризу потписан Општи оквирни споразум за мир у БиХ, децембра 1995. године, окончан је крвави готово четворогодишњи рат. Прије тога, новембра 1995. године у Дејтону, постигнути је мировни споразум након великог броја покушаја од почетка сукоба 1992. године. Ричард Холбрук, робусном дипломатском мировном мисијом, успио је да све релевантне регионалне факторе укључи у мировни процес. Мир је почео, рат се завршио, САД су одиграле кључну улогу.
Босна и Херцеговина је у новонасталу државу унијела ратни мираз, чиме је БиХ постала сасвим другачија од оне каква је била у саставу нестале СФРЈ.
У миразу се нашла Република Српска, основана 1992. године, Федерација БиХ настала Вашингтонским споразумом из 1994. године и дистрикт Брчко настао Арбитражном одлуком 1998. године.
Међународни суверенитет и територијални интегритет БиХ производ је њене Дејтонске уставне структуре коју чине два ентитета (од којих је један компактан и унитаран, а други има свој условљени територијални интегритет са 10 кантона, без којих Федерација БиХ никада не би настала) и један кондоминијум (Брчко дистрикт) који је власништво два ентитета.
Мир је постигнут овим ендемичним уставним поретком, без којег БиХ са три конститутивна народа никада не би могла постојати.
Од тог 14. децембра 1995.године, до данас, није ријешена енигма: како даље у миру?
Ускоро ће пуне три деценије од успостављања мира, а многи се и даље питају: Како даље?
Сво ово послијератно вријеме обиљежено је константним незадовољством дијела утицајног свијета недостатком „стварног напретка“ у БиХ. У овом квалификовању предњаче ЕУ и САД. И мислим да у континуитету праве огромну грешку.
Напредак у постратном периоду БиХ је сигурно импресиван. Иако то многима као констатација дјелује јако претенциозно, када се на прави начин погледа све што се догодило од завршетка рата до данас, другачије се не би смјело закључивати.
Највећи проблем, у реалном и објективном сагледавању напретка праве они којима напредак најмање одговара, а то су страни потрошени функционери који добијају фотељу Високог представника у БиХ. Сви од реда, са дјелимичним изузетком Карла Билта и донекле Мирослава Лајчака, у БиХ су дошли као потрошени политичари у својим земљама на високу плату и императорски статус у БиХ, и што је још горе, са све више одријешеним рукама у свакој даљој години од рата.
Сваки је својим личним амбицијама “убрзаног напретка БиХ ка ЕУ“ све више удаљавао изабране БиХ политичаре једне од других, а тиме и од компромиса као јединог рјешења за свау земљу, а за БиХ нарочито.
Пуних 28 година БиХ има императора са законодавним, извршним и судским надлежностима на које нема права жалбе и за које не постоји другостепени поступак загарантован Европском конвенцијом о људским правима и слободама. Да је то неприхватљиво и неодрживо констатује и Венецијанска комисија у свом Мишљењу о уставно правној ситуацији у БиХ и овлаштењима Високог представника из марта 2005. године. Али кога у ЕУ брига за тим.
БиХ је од завршетка рата у константном миру, успјешно је завршена мисија УН још 2001. године, извршена је имплементација готово свих обавеза из мировног споразума, успостављена је пуна слобода кретања, извршен поврат приватне имовине у огромном обиму, заживјела је Централна Банка БиХ, успостављена јединствена валута, успостављена потпуна слобода кретања капитала, роба, заживјела у потпуности Царинска и Државна гранична служба, успостављен јединствен систем наплате индиректних пореза и систем ПДВ-а, извршено конституисање оружаних снага БиХ, успостављена дипломатска мрежа, израда идентификационих докумената грађана, судски и тужилачки систем на нивоу БиХ….
Бесмислено би било даље набрајати, јер је БиХ као међународно призната земља добила више него довољан обим државних функција…
За земљу у којој је вођен најкрвавији унутрашњи рат у 20. вијеку на европском тлу, оволики постратни напредак нису могли да замисле на највећи оптимисти учесници у постизању мировног договора. Многи од њих то данас нескривено признају.
Европско лицемјерје у погледу односа према БиХ из године у годину је све веће.
Само једна компарација је довољна са једном пуноправном чланицом ЕУ, а то је Кипар.
Тамо је рат завршен 1974. године, двије деценије прије него што је завршен рат у БиХ. Иако је тамо рат окончан прије готово пола вијека, у десетинама покушаја постизања било каквог рјешења за функционисање државе на цијелој територији Кипра, и данас је стање непромијењено. Нема никаквог напретка и ово је потпуно подијељена земља у којој није било ни повратка имовине, нема ни слободе кретања, нити и најмање државне функције која обухвата цијели Кипар. И данас егзистира фантомска држава Сјеверни Кипар са Турцима који не прихватају никакав државни суверенитет Кипра, чланице ЕУ на својој територији.
Гдје је данас Кипар, пет деценија после рата, а гдје је БиХ три деценије послије рата?
Кипар је у ЕУ, а БиХ је на ЕУ путу који нема краја.
А када би још извршили поређење са разним постконфликтним друштвима широм свијета, слика о напретку БиХ би била још импресивнија. Само ћу дио њих набројати: Палестина, међународно призната земља без територије, Либија, Ирак, Афганистан, Сирија…
Да ли је стање у тим државама послије рата боље него у БиХ?
Зашто велике државе свијета које профилирају геополитичко стање у постконфликтним земљама нису у свим тим државама успоставили функцију Високог представника да као у БиХ дјелује императорски?
ЕУ је направила неправду према земљама Западног Балкана и изазвала бројне унутрашње конфликте у свим државама Западног Балкана.
Коријен свих проблема лежи у неиспуињеној намјери ширења ЕУ на Западни Балкан, тј. на простор бивше СФРЈ плус Албанија. Самит у Солуну из јуна 2003. године требало је да буде покретач уласка у ЕУ свих земаља јужно од Алпа на Балкану. Од тада, са овог простора Словенија је већ 2004. године постала пуноправна чланица ЕУ и након тога Хрватска 2013. године.
Нико други се до данас ни приближио статусу чланице ЕУ.
Позив из Солуна за учлањење у ЕУ сви у БиХ су доживјели као једину озбиљну перспективу. За кратко вријеме испуњено је 16 услова из Студије изводљивости за почетак преговора око Споразума о придруживању и стабилизацији са ЕУ.
Преговарачки тим БиХ је преговоре око споразума о придруживању и стабилизацији са ЕУ окончао релативно брзо, па је већ 2008. године овај споразум потписан.
БиХ још нема датум почетка преговора са ЕУ, а кандидатски статус добила тек 2022. године.
Дјелује цинично и увредљиво, али и руши све претпоставке о фер и једнаким условима за учлањење у ЕУ, то што у посљедње вријеме ЕУ ради са Украјином и Молдавијом. У овом мјесецу ЕУ је донијела одлуку да Украјина и Молдавија отпочну приступне преговоре са ЕУ, а за БиХ је одлучено да преговори почну када испуни критеријуме за чланство. Каква иронија!!!
За Западни Балкан критеријуми, укључујићи и понижавајући за Сјеверну Македонију која је морала промијенити и име државе да би добила преговоре, а за Украјину и Молдавију за мање од годину и по почетак преговора уз прескочене све претходне услове који се годинама намећу и проширују земљама Западног Балкана. И уз то ове двије државе имају озбиљне територијалне спорове са Руском Федерацијом, а Украјина је активно у ратном сукобу са Русијом.
Урсула Фон дер Лајен, предсједница Европске комисије, Украјини и Молдавији је усхићено и са пуно ентузијазма поручила као Гај Јулије Цезар „Veni, Vidi, Vici“ (дођох, видјех, побиједих), а онда је Западном Балкану исто тако усхићено и са ентузијазмом поручила: „Veni, Vidi, Substiti“ (дођох, видјех, стадох) .
Како ствари данас стоје, за ЕУ је једини прави услов за убрзано учлањење у ЕУ да земља буде у рату са Руском Федерацијом.
Понижени и увређени сви у БиХ, још више смо срушени и бесперспективни након доласка Кристијана Шмита који ће без законитог мандата ведрити и облачити кроз БиХ ко зна до када уживајући у улози императора коју му је по његовом признању директно додијелила бивша канцеларка СР Њемачке Ангела Меркел.
Задњи сличан потез десио се у БиХ прије више од једног вијека када је након окупације БиХ од стране Аустроугарске 1878. године када је Аустроугарска 1882. године поставила Бењамина Калаја за Управника БиХ, и на тој функцији је остао све до смрти 1903. године.
Кристијан Шмит је Бењамин Калај 21. вијека.
Наметнут одлуком једне земље и њеног владара, с том разликом што је Бењамин Калај био све вријеме управљања БиХ и министар финансија у влади Аустроугарске, док је Кристијан Шмит истрошени бесперспективни политичар Њемачке упућен на дужи политички одмор у БиХ у којој му је дозвољено да се игра судбином људи и народа у својој амбицији да „убрза пут БиХ у ЕУ“.
Босна и Херцеговина, лијепа земља, гостољубиви народи, физички на Европском тлу, фактички ван Европе прије свега захваљујући Европи.
Одуговлачењем интеграције БиХ у ЕУ убрзавају се снаге дезинтеграције саме БиХ.
БиХ је дала све што је могла да постане чланица ЕУ, даље не може давати јер неће издржати. Оваква каква јесте, са уставном структуром која јој је донијела мир једино може бити чланица ЕУ, а без такве уставне структуре неће моћи бити ни БиХ.
Пише: Драган Чавић
Tekst objavljen u štampanom izdanju magazina “The Srpska Times” na srpskom jeziku.
